This is the life…
This is the life, where I fell and I
With innocent distance, through eyes of stars
And with my tears that unconsciously shine
I complain, like birds with fallen nests.
This is the life, where I fell and I
With no knowledge and without my will,
Unknown trouble speaking and ugly.
I wept a time. He was better off.
I stayed in the crib so sad
With no knowledge and without my will.
And no I knew that my blood sgruji and flows,
And to wear a form which is peaceful changes
And to wear a form, a dream beauty, evening
I treasure the silence like a breath of revelation.
And no I knew that my blood flowing and flowing,
And to flee the stars of my eyes,
To create the heavens and the firmament this now
Both the duration of the order of all things,
And my head is born the whole world of misery,
And to flee the stars from my eyes.
But Begaj stars; leave color
Cities and distance vision and contact;
And now so vivid as my being,
Innocently related to sleep my head.
But Begaj stars, leaving colors.
When beganju star country remained
For stroke my legs and to live the words:
And that is the strength in me became,
The power to hurt, the power lens.
When beganju star country remained.
And this country today I recognized and I
With innocent heart, but without my star,
And with my tears, as we now shines
I complain like yew felled nests.
And this country today I recognized and me.
As an old secret that I began to live,
Nailed to the ground what life is for,
To turn gray eyes distances.
While we dream wreath circling my head.
As an old secret that I began to live,
I feel myself in terms of grass
And overnight, and water; and will not listen
And my spirit in all that powerful sleeping
Like the only song, the only discovery
I feel myself in terms of grass
And eyes to see them my strength,
Eye they call as the voice of silence,
As speech forests, beautiful darling
Lost dreams of sleeping height.
And eyes to see them my strength.
To је онај живот, где сам пао и ја
С невиних даљина, са очима звезда
И са сузом мојом што несвесно сија
И жали, к’о тица оборена гнезда.
To је онај живот, где сам пао и ја
Са нимало знања и без моје воље,
Непознат говору и невољи ружној.
И ја плаках тада. He беше ми боље.
И остадох тако у колевци тужној
Са нимало знања и без моје воље.
И не знадох да ми крв сгруји и тече,
И да носим облик што се мирно мења
И да носим облик, сан лепоте, вече
И тишину благу к’о дах откровења.
И не знадох да ми крв струји и тече,
И да беже звезде из мојих очију,
Да се ствара небо и свод овај сада
И простор, трајање за ред ствари свију,
И да моја глава рађа сав свет јада,
И да беже звезде из мојих очију.
Ал’ бегају звезде; остављају боје
Места и даљине и визију јаве;
И сад тако живе као биће моје,
Невино везане за сан моје главе.
Ал’ бегају звезде, остављају боје.
При бегању звезда земља је остала
За ход мојих ногу и за живот речи:
И тако је снага у мени постала,
Снага која боли, снага која лечи.
При бегању звезда земља је остала.
И ту земљу данас познао сам и ја
Са невиним срцем, ал’ без мојих звезда,
И са сузом мојом, што ми и сад сија
И жали к’о тица оборена гнезда.
И ту земљу данас познао сам и ја.
Као стара тајна ја почех да живим,
Закован за земљу што животу служи,
Да окрећем очи даљинама сивим.
Док ми венац снова моју главу кружи.
Као стара тајна ја почех да живим,
Да осећам себе у погледу трава
И ноћи, и вода; и да слушам биће
И дух мој у свему како моћно спава
K’o једина песма, једино откриће
Да осећам себе у погледу трава
И очију што их види моја снага,
Очију што зову као глас тишина,
Као говор шума, као дивна драга
Изгубљених снова, заспалих висина.
И очију што их види моја снага.